|
MEHMED PAŠA SOKOLOVIĆ
“NAJVEĆI” VELIKI VEZIR
U
šest vekova dugoj istoriji Osmanske carevine, za vreme trideset i šest
sultana, izmenjalo se na vlasti ukupno 210 velikih vezira. Međutim, turski
istoričari se slažu da samo jedan od njih zaslužuje epitet najvećeg. To
je je Mehmed-paša Sokolović, poreklom Srbin iz
Bosne, koji je, dostojno veličini i geniju svog prvog gospodara
i najvećeg od svih padišaha, Sulejmana
Veličanstvenog, uzdigao imperiju do neslućenih visina, gde je
neograničenom vladavinom i mudrošću velikog diplomate i ratnika održao
i za vreme naslednika nedostojnih imena velikog Zakonodavca.
U ovom radu prosledićemo životopis i delo neograničenog upravitelja Turske
carevine, kojem se navršava 500 godina od rođenja, pred kojim je, bezmalo
ceo jedan ljudski vek, drhtala Evropa, i velikog državnika koji je nepogrešivim
instinktom ništa manjeg vojskovođe i ratnika nametao mir sabljom i topovima.
Nekadašnji čatac i nesuđeni monah iz Mileševe, od njegovih rodnih Sokolovića,
preko jedrenskog saraja i Enderuna i najviših državnih funkcija u Carigradu,
iako preobraćen na islam i iskreno
veran novoj religiji, nije nijednog trenutka zaboravljao svoje poreklo,
što je pokazao svojom popustljivom politikom prema Srbima i, samo njegovom
zaslugom obnovljenom Pećkom patrijaršijom, na čijem je čelu ustoličio
svog rođenog brata Makarija.
Prateći neprekidnu uzlaznu liniju dvorskog paža koji je, zahvaljujući
svojoj oštroumnosti i sposobnostima, imao sreću da se bavi u najbližoj
blizini i bude u milosti velikog padišaha Sulejmana,
videćemo njegov život i kao ličnog carevog sobara i oružara, admirala
mornarice, rumelijskog beglerbega, komandanta vojne protiv Austrije i
osvajača Sigeta i Arabije i, napose, paše sa tri tuga, koji je jedini
od svih velikih vezira imao čast da se održi u službi čak tri sultana.
Sokolovićev genij državnika nije vidljiv samo po čvrstom držanju dizgina
osmanske vlasti nakon smrti gospodara triju kontinenata - Sulejmana Veličanstvenog,
već i u njegovoj ambiciji da carevini proširi nove i neslućene vidike
i učini je apsolutnim gospodarom srednje Azije i Indijskog okeana, za
šta se upustio u, za ono vreme fantastičnu avanturu prokopavanja kanala
Don-Volga, kojeg je trebalo da spoji sa morem, Kaspijsko jezero sa Crnim
morem, a odmah iza toga planirao još veći poduhvat - probijanje Sueckog
kanala.
Mehmed-paša Sokolović je, slažu se i turski i evropski istoričari, poživeo
dovoljno da ostavi neizbrisiv trag u istoriji Osmanske carevine. Poginuo
je tragično, kao žrtva političke zavere, od ruke, ironijom sudbine, jednog
derviša koji mu je poreklom bio zemljak iz Bosne. Bilo je to u 74. godini
njegovog života i, čini se u pravo vreme, da ne bi svojim očima video
početak naglog propadanja imperije, u čijem je stvaranju moći i sam učestvovao,
a nad kojom su se, bio je svedok, poslednjih nekoliko godina njegova života
počeli da nadvijaju tmurni oblaci, najavljujući carevanje svega onoga
protiv čega se svim silama borio - mita, korupcije i vladavinu harema
imperijom.
Život Mehmeda Sokolovića nije lako pratiti, jer su istorijski izvori
lišeni opširnijih podataka o njegovom najranijem životu, pogotovo perioda
koji je vezan za njegovo odvođenje u carski saraj u Jedrenu i njegovo
uspinjanje u dvorskoj službi. Visoki i naočiti Bosanac pao je više u oči
turskim istoričarima tek kada je, naprasno, bio naimenovan za vrhovnog
kapetana mornarice. Od tada ga prate u korak, a sve ono što se događalo
u njegovom najranijem dobu, ostavljeno je da se crpe iz šturih pominjanja
turskih istoričara i predanja srpskog naroda, čega se, iz razumljivih
razloga, treba prihvatiti sa dužnom rezervom. Zatim iz malobrojnih pisanih
dela o njemu na srpskom jeziku i, na kraju, pedantne diplomatske prepiske
dubrovačkih i venecijanskih ambasadora na osmanskom dvoru, koji su pomno
beležili svake detalje vezane za velikog vezira, od čije je milosti zavisila
i sudbina njihove trgovačke moći u Sredozemlju.
Bez sumnje, jedno od najkompletnijih pisanih dela o najvećem osmanskom
veziru na srpskom jeziku je knjiga “Mehmed Sokolović” Radovana Samardžića,
koja je sa francuskog prevedena na turski, a već više od decenije ne silazi
iz vitrina turskih knjižara. U njoj je, između ostalog, zabeleženo upravo
ono što nedostaje turskim istoričarima - narodno predanje o odvođenju
Baja Sokolovića u Jedrene.
NAOČIT, PAMETAN MOMAK
Početkom 16 veka, kada se za potrebe očuvanja proširenih granica turske
carevine pojavila potreba za svežim snagama u armiji, Osmanlije su još
više pribegle ranije već oprobanoj praksi popune vojnog podmlatka putem
tzv. devširme, koja je kod nas poznata kao “danak u krvi”.
Pet-šest godina pošto je hercegovački sandžak-beg Skender Ornosović “dobio
zapovest iz Carigrada da po Bosni i Hercegovini pokupi hiljadu adžemioglana
i dovede ih u saraje”, u Bosnu se iza 1520. uputio Ješildže Mehmed-beg,
tražeći kao i njegov prethodnik, sposobne mladiće za carsku službu. Posle
dugog obilaženja Bosne i susednih krajeva, Ješildže-bega put je naneo
u selo Sokolovići kod Ruda u višegradskom kadiluku, gde je dočuo priču
o naočitom i pametnom momku Baju koji je bio dat u monašku
službu kod njegovog ujaka u Mileševi.
Danak u krvi i odvodjenje kod Sulejmana
Misija jaja - baše, Ješildže Mehmed-bega, u kojoj je među četrdeset dečaka
i mladića iz Bosne pokupljen i Bajo Sokolović, bila je
ustaljena procedura koja se po nalogu Porte odvijala povremeno i prema
potrebi.
Janičare,
tursku stajaću pešadiju i elitnu sultanovu vojsku, pretpostavlja se, osnovao
je još sultan Orhan u 14. veku. Devširmu, prikupljanje “živog vojnog poreza”
započeo je još sultan Mehmed Čelebi u prvoj polovini 15. veka, ali je
ona u pravom smislu institucijalizovana tek za vreme sultana Murata
Drugog, da bi poseban zamah dobila u vreme sultana Mehmeda Osvajača,
a najžešća je bila u 17. veku. Za buduću janičarsku službu, uzimana su,
prvenstveno, deca i mladići iz hrišćanskih familija, a u kasnijim periodima,
kada sepojavila potreba za očuvanjem proširenih granica i unutrašnjeg
mira, i iz redova Turaka, Cigana i Jevreja. Oduzimanje hrišćanske dece
je bilo ukinuto 1638. godine. Povod za to je bilo nezakonito primanje
novca koje su uzeli skupljači devširme u Rumeliji, Bosni, Albaniji i Grčkoj.
Uzimanje mita glavom su tada platili turnadžibaša Derviš-aga (general-poručnik
janičara) i drugi kupitelj dece, Kazhadži- zade, dok se treći Devedži
Mustafa spasao na molbu velikog vezira. Ovo uzimanje podaničke dece bilo
je poslednje koje spominje osmanska istorija, i tako je pod najvećim osmanskim
silnikom sultanom Muratom Četvrtim bila ukinuta i ova nasilnička mera.
Najviše janičara, oko 54.000, u turskoj vojsci bilo je sredinom 16. veka.
Sa opadanjem turske moći, janičari izazivaju bune i nerede i postaju opasniji
za vlast sultana nego za neprijatelja. Mehmed Drugi je 1826. ugušio u
krvi njihove pobune u Carigradu, ukinuo ih i uveo nizam, tj. redovnu vojsku,
posle čega je prestala i potreba za ubiranjem “živog vojnog poreza”, odnosno
devširme.
Halkondilas, savremenik Murata Drugog, kojem se pripisuje usavršenje i
uređenje turske vojske, naročito janičara, opširno i verno opisuje sultanov
tabor i uređenje njegove vojske, za koju kaže da zbog visokog stepena
reda i svrhovitosti izaziva svako poštovanje. “Sultanova porta se
sastoji od šest do deset hiljada pešaka. Uhvaćene dečake šalje u Aziju
da bi tamo dve-tri godine naučili turski jezik. Ako u dovoljnoj meri znaju
jezik, šalje dve-tri hiljade u mornaricu u Galipolje da uče pomorstvo.
Svake godine dobijaju odeću i sablju. Odavde su pozvani na sultanovu portu
sa dosta plate za uzdržavanje, a neki dobijaju i više. Oni tvore uski
sultanov krug...”
Prema
turskim izvorima, devširmom su se kupila deca i mladići uzrasta od osam,
deset, petnaest, osamnaest ili dvadeset godina, ali ponajviše oni starosti
od 14 do 18 godina. Devširma je prikupljana jednom u tri, pet ili sedam
godina i skupljalo se, odjednom, između dve hiljade i deset hiljada dece
koja su, uglavnom, bila birana po fizičkoj snazi, pameti i lepoti.
Istorijsko pamćenje “danka u krvi”, kako je među hrišćanskom rajom nazvana
devširma, urezano je podjednako i među Srbima, ali i Gruzijcima i Rusima.
Samardžić, pozivajući se na veliki broj istorijskih beležaka, koje kazuju
da su roditelji, u strahu za svoju decu, odvodili svu čeljad u planinu
kad bi se čulo da nailazi skupljač devširme, navodi da su zbog toga čitave
porodice prebegavale u susednu državu, a da su pojedini roditelji radije
svoju decu sakatili nego ih predavali Turcima u ruke.
Sačuvane su i vesti da su neke majke ispisivale sinovima krst na čelu
ili na ruci sokom jedne otrovne trave, koji bi ostavio ožiljak i tako
ih zanavek odvajale od Turaka. Pribegavalo se ponekad i ranoj ženidbi,
pa se nailazilo na dečake privenčane već u dvanaestoj godini. Ali, turske
vlasti su se lako dosećale ovakvim dovijanjima, tako da bi, umesto spasa,
češće usledila njihova odmazda. Zbog toga je, kao najcelishodnije sredstvo
ostajalo to da se dete otkupi ili haračlija mitom odobrovolji, ali je
bilo malo kuća koje su takav trošak mogle da podnesu. Ponavljanje jedne
pojave, bilo to i nasilje, ipak dovodi do navikavanja...
Kad je Ješildže Mehmed-beg pao u Sokoloviće, Bajo se, verovatno, zatekao
u očevoj kući ili je jaja-baša, doznavši kakvog sina ima domaćin Dimitrije,
naredio da tića dovedu iz Mileševe. Ova druga pretpostavka se čini verovatnijom,
jer se pored očajnih roditelja pojavio i pomenuti kaluđer, Bajov stric
ili ujak, koji je pokušao da dete sačuva. Stari Sokolović se, kažu turski
izvori, obratio šuraku da mu pomogne novcem kako bi otkupio sina. Kaluđer
je, zaista, svim silama nastojao da pridobije ili potkupi jaja-bašu, ponudivši
mu “faraonski novac za dečaka”, ali beg nije dozvolio “da mu se isprljaju
skuti”.
Sirotim roditeljima je još jedino ostalo to da dete sakriju, da bega nekako
zavaraju, da sačekaju priliku kad će možda da ga pridobiju. Sakupljač
danka u krvi nije bio samo neumoljiv. Razlog roditeljske nesreće i očaja
on je iskreno video u njihovoj zabludelosti i neznanju. Zbog toga je rekao
Sokolovićima: “Ej, neznalice i putnici po bespućima pakla! Zar ne
znate da će ovaj siromah dečko u padišahovoj službi postati čestit? Kad
on, nesumnjivim staranjem sultanovim, postigne večitu sreću, svaki od
vas doći će do večnog bogatstva i trajne sreće. Jer, ova država je Humaj-ptica,
koja je pala na vaš soj, a vi je svojim glupostima odgonite i svojim rukama
sopstvenu kuću palite! Na čelu vašega sina beleg je velike sreće, koji
kazuje da će on u sultanovoj blizini, u službi dobrotvora, doći do veoma
velikih položaja...”
Tako je mitološka Humaj-ptica, koja večito srećnim čini svakoga kome njena
senka padne na glavu, preletela i iznad sela Sokolovića. Uviđajući da
moraju da predaju sina, roditelji su dečaka izvukli iz skrovišta i zamolili
jaja-bašu neka im ga dobro prigledaju. Ješildže Mehmed-beg je bio veoma
zadovoljan “što je izneo sokola iz gnezda”.
Grupu od četrdeset dečaka “pokupljenih iz poznatih i plemenitih porodica”,
među kojima je bio i Bajo, Ješildže Mehmed-beg je pravo iz Sokolovića
uputio u Jedrene, gde ih je sultan Sulejman primio na huzur (u audijenciju)
i, izjavivši kako mu se dopadaju, naredio da se upišu u tamošnji carski
saraj. U jednoj turskoj pesmi, koja govori o odvođenju mladog Sokolovića
na sultanov dvor, posle svega, dolaze stihovi:
Iz kandža zlog gavrana istrgoh jednu divnu prepelicu, i ulovih
jednog sokola pre saznanja ljubavi...
SAN UOČI BOŽIĆA
Dok je još sina nosila pod pojasom, Bajova majka je, govori predanje,
uoči Božića usnila san “da joj je nikao bor iz utrobe, pa granama
svet natkrilio”. Kad je to ispričala svekru, koji je, prema običaju,
svoj čeljadi u kući trebalo da protumači snoviđenja u toj noći, starac
je snahu dobro pogledao i rekao joj: “Daj bože, da bude srećno, moja
snaho, ali moćno da ti rodiš zemlji gospodara”.
Novo ime – Mehmed
SA velikom se sigurnošću zna da je Bajo Sokolović, sa grupom od četrdeset
mladića koje je Ješildže Mehmed-beg poveo sa sobom u Jedrene u periodu
kada se u tom gradu i njegovoj okolini, između ratnih pohoda, od novembra
1524. do marta 1525, odmarao Sulejman
Veličanstveni.
Odabrani mladići su primljeni na huzur (u audijenciju) velikom padišahu
koji je rekao da mu se “veoma dopadaju” i od tog trenutka je počelo njihovo
komplikovano, sistematsko i neretko nemilosrdno vaspitavanje i podučavanje
u raznim naukama i vojnim veštinama, čiji je krajnji cilj bio da se od
njih naprave sposobni i padišahu do groba odani dvorski službenici, vojskovođe
i državni velikodostojnici koji će biti stub moći Osmanskoga carstva.
Bajo Sokolovoć, zajedno sa trideset devetoricom drugih mladića, statusom
i pameću, imao je sreću da ga odmah upišu u ičoglane, buduće dvorske paževe
koji su, samim tim, bili predodređeni za napredovanje prema najvišim dvorskim,
državnim i vojnim funkcijama. Za razliku od njih, ostali mladići koji
su takođe bili prikupljeni devširmom, bili su upisivani u adžemioglane,
kategoriju budućih janičara koji su upućivani u anadolska sela za učenje
turskog jezika i čelićenje teškim seoskim poslovima, da bi tek nekoliko
godina posle toga počinjali sa vojnom obukom i bili priključivani tzv.
janičarskim ognjištima.
U Osmanskom carstvu su postojala tri saraja: u Jedrenu, Galati i Carigradu.
Sva tri saraja imala su po trista dečaka. To su, zapravo, bili kadetski
zavodi, gde su pitomci bili obučavani ili za ratnu ili za dvorsku službu.
U njima je postojalo ukupno šest soba. Prve dve su: velika i mala soba,
prva sa dve stotine, a druga sa stotinu pitomaca, i to su bile sobe za
pripravnike u službi paževa, a četiri gornje su bile određene za osobnu
službu.
Najniža od ove četiri sobe zvala se seferli odaja, koja se brinula za
sultanovo rublje. Ova soba je ujedno bila škola pevača, plesača, brijača
i ranarnika u saraju. Baškulukdžija je dva puta sedmično u srebrnoj posudi
prao muslin sultanova turbana, pri čemu su ostali pevali pesme u punom
zboru, tako da je pranje turbana ujedno bila i vežba u pevanju.
Treća je soba bila kiler, tj. podrum ili zapravo pekara za slatkiše i
u njoj su se bavili iskljućivo izradom i čuvanjem slatkiša, ukuvanih plodova,
slatka (halve), šerbeta, sirupa, sredstava za jačanje i sokova svih vrsta.
Uz to, paževi ove sobe isporučivali su sveće za odaje i bogomolju saraja...
Sledeća u hijerarhijskom nizu je hazna odaja u kojoj su se ičoglani, osim
vežbanju u jahanju i oružju, osobito podučavali da opslužuju sultana,
podsecaju caru nokte, pomažu berber-baši i učili se savijanju turbana.
Poslednja, has odaja, u koju su dolazili samo najodabraniji i u prethodnim
odajama prekaljeni pitomci, bila je već odskočna daska za visoke dvorske,
državne i vojne funkcije. Ičoglanima iz ove sobe je bilo povereno čuvanje
samog sultana, relikvija bogomolje, koja se nalazi do sultanove spavaonice,
a u kojoj se nalaze ogrtač, sveti steg i poslanikova sablja i luk, te
sablje triju prvih halifa i nekolicine njegovih drugova... Poveravanje
ovih državnih dragocenosti, bio je najbolji znak da su ovi mladi preobraćenici
na islam u najvećoj padišahovoj milosti
i da će se, posle, u proseku petnaestogodišnjeg vaspitavanja i obučavanja
u jednom od ovih saraja, naći na najvišim i odabranim vojnim i upravnim
funkcijama carevine.
Za Baju Sokolovića, kojem je prilikom preobraćanja na islam nadenuto
novo ime Mehmed, pretpostavlja se da je ostao u službi u jedrenskom saraju
13 godina i da je kao paž, prateći sultana u vojnim pohodima učestvovao
u Mohačkoj bici 1526. godine, da je sa turskom vojskom bio pod Bečom 1529,
a da je kasnije, kao paž, prešao u službu velikog defterdara Skendera
- čelebije, u čijoj je sviti učestvovao u ratu protiv Persije.
Kada je veliki defterdar, koji je, po tradiciji, školovao paževe za najviše
državne i finansijske službe bio optužen od velikog vezira i sultanovog
štićenika Ibrahim-paše da je glavni krivac za zakasnelo zauzimanje Bagdada,
a zatim i javno pogubljen, svi njegovi telohranitelji, paževi i posluga
bili su pridodati carskom saraju. Među tri stotine tih paževa, nalazila
su se i sedmorica mladića koji su, prema svedočenju tadašnjeg turskog
hroničara Alije, postali prvi ministri ili veziri carstva: Pertef Mehmed-paša,
Ahmed-paša, Pijale Mehmed-paša, Lala Mustafa- paša, Husejin-paša i Mehmed-paša
Sokolović. Sve su to bili oni koji će, kroz život, pratiti Sokolovića
decenijama, neki od njih i do smrti, da mu budu prijatelji, podrška u
naporima ili, češće, ljuti dušmani.
Preuzevši svu njegovu pratnju, jer su najbolji od njih za dvor i obrazovani,
sultan je izvesno bio obavešten koliko koji od njegovih vaspitanika vredi,
piše Samaredžić. Svi Sokolovićevi biografi pominju da je prva njegova
služba kada su ga doveli na Novi dvor u Carigradu bila finansijske prirode.
Radio je u carskoj riznici, dakle posao koji je uz Skender - čelebiju
izvesno mogao najbolje da nauči. Od tog trenutka, Mehmed je za deset godina
promenio pet zvanja kao sultanov dvoranin: išao je tačno onim putem koji
vodi do visokih položaja u državnoj upravi i vojsci. “U poslu je bio veran
i pouzdan”, kaže njegov biograf: “njegovo držanje i vladanje, kao i umešnost
i dovitljivost prilikom raznih ceremonija, sultanu su se posebno dopali.”
Prva Mehmedova služba je bila rikabdar, zvanje koje se sastojalo
u tome što je pomagao padišahu kod uzjahivanja konja i pratio ga na putu,
idući pored njega pešice. Iza toga je postao čohardar, dostojanstvenik
koji se brinuo o sultanovoj odeći, nastupajući na svečanostima neposredno
uz njegove skute. Uskoro mu je, međutim, dodeljeno zvanje koje mu je omogućilo
da se još više istakne i pokaže u punom sjaju. Postao je silahdar-aga,
zapovednik carskih štitonoša, čija je dužnost bila da se brine o ličnom
sultanovom naoružanju i da ga, prilikom javnih ceremonija pridružuje s
desne strane, noseći o desnom ramenu njegovu sablju.
Za Mehmeda Sokolovića, međutim, kažu da prilikom obavljanja ovih službi
nije bio samo paradni dvoranin, već da je obavljao i mnoge druge poverljive
poslove. Zbog toga je nagrađen zvanjem češnegir-baše, koji je važio za
jednog od najpouzdanijih sultanovih ljudi. Pratio je sultana na svim njegovim
putovanjima i pohodima i, upravljajući poslovima dvorskih trpezara, lično
kušao jelo i piće koje je bilo namenjeno sultanu.
PUT ZVEZDA
Zvezdani put Sokolovićeve karijere koja će ga odvesti do najviših upravnih
funkcija carstva, nagovešten je u proleće 1543, kada je Sulejman postavio
Mehmeda za velikog kapidži-bašu, najstarijeg među zapovednicima dvorske
straže. Time je Mehmed, ostavši još uvek dvoranin, neposrednije uveden
u gotovo redovno obavljanje drugih službi: kapidži-baša je privodio strane
izaslanike sultanu prilikom javnih audijencija, obavljao razne poverljive
misije, osobito diplomatske prirode, dostavljao tajna pisma i važne poruke
Porte namesnicima u provincijama, “donosio svilene gajtane i katil fermane”.
Uticaj kapidži-baše na sultanovom dvoru i u vrhovima uprave carstva bio
je tako osetan, da su ih Dubrovčani unosili u spiskove, sasvim odmerene,
onih turskih velikodostojnika koje treba obdariti.
Vezir odan Sultanu
Veliki iskorak Mehmeda Sokolovića na pozornicu osmanske imperije, dogodio
se 1546, godine. Umro je Hajrudin Barbarosa, stari gusarski vuk
za čije su ime vezane najslavnije stranice turske pomorske istorije i
strah i trepet svega što plovi Sredozemljem. Na opšte zgražavanje njegovih
saboraca i iskusnih pomorskih komandanata, za prvog čoveka mornarice,
kapudan-pašu, imenovan je Mehmed Sokolović, za kojeg se jedino znalo da
nema nikakvog pomorskog iskustva! Tada je među turskim hroničarima, koji
će od tada pomnije pratiti svaki njegov korak, počelo raspitivanje za
ovog, kako se tada mislilo, “miljenika dvora”.
Istoričar Ismail Hami Danišmend čak bljuje vatru na ovakvo Sokolovićevo
imenovanje, nazivajući to Kanunijevom greškom. Prema nekim turskim istoričarima,
Sokolović je na toj dužnosti bio četiri godine, od 1546. do 1550, dok
M. Tajib Đokbilen u turskoj Islamskoj enciklopediji, u tekstu o Mehmed-
paši Sokoloviću, tvrdi da je dve godine više bio na toj službi, dok naš
Radovan Samardžić smatra da je on upravljao pomorskim poslovima Turske
do 1551. godine, kada je bio unapređen u zvanje rumelijskog beglerbega.
Malo je ko od ovih kritičara razumevao dalekovidost Sulejmana Veličanstvenog
koji je imao velikog dara i osećaja da odabire prave ljude za prave funkcije
i koji je, nasuprot uvreženom mišljenju da odbranu stečenih pozicija na
moru treba ostaviti nekadašnjim gusarima, odabrao za admirala mornarice
proverenog čoveka koji će u njoj zavesti red i poredak i čija sudbina
neće zavisiti od hirova, trenutnih raspoloženja i odmetanju sklonih gusarskih
komandanata, kao što su bili čuveni Hajredin Riđobradi i njegov nesuđeni
naslednik i ništa manje proslavljeni gusarski kapetan Turgut Reis.
Posle punih četvrt veka haranja Sredozemljem i totalne zavisnosti osmanske
mornarice od severnoafričkih, egejskih i albanskih gusara koji su se stavili
pod njenu zastavu, osmanska flota je, rukovođena mudrom rukom novog kapudan-paše
Mehmeda Sokolovića, počela da dobija jednu sasvim drugu fizionomiju.
Za četiri godine, koliko je Sokolović proveo na ovoj funkciji, preuređena
i po svim vojnim pravilima ustrojena turska mornarica je izrasla u veliku
pomorsku silu koja je bila kadra i za mnogo veće poduhvate nego što su
to bili kratkoročni piratski uspesi njenih dojučerašnjih gusarskih kapetana.
Da bi ostvario te svoje ciljeve, Mehmed-paša Sokolović je dao da se preurede
i izgrade nova brodogradilišta i pristupio izgradnji brodova određenih
tipova, veće zapremine i kvaliteta. Početkom pedesetih godina 16. veka,
u Zlatnom Rogu, podignut je arsenal koji je imao sto trinaest svodova,
pod kojima je stalno radilo oko četiri stotine radnika. “Čim se jedna
galija porine u more, na istom mestu započne gradnja druge... Za kratko
vreme i uz silne napore, Turska je dobila veliki broj novih brodova, i
to pre svega zaslugom novog kapudan-paše. Da bi se obezbedila sredstva
za ovaj posao, preuređen je poreski sistem u nekoliko provincija, najviše
Grčkoj, a pojedini rodovi vojske prilagođeni su za službu u mornarici.”
Prema Radovanu Samardžiću, ali i mnogim turskim hroničarima i istoričarima,
Mehmed Sokolović se nije upuštao u okršaje na moru, ali nije ostao isključivo
vezan za carigradski arsenal, gradnju brodova i podešavanje poreskog uređenja
i vojnog potencijala potrebama pomorstva. Postoje nagoveštaji da je on
već tada smišljao planove o turskom prodoru u područje Indijskog okeana...
Zbog nemogućnosti prolaza Gibraltarom, kojeg je čuvala, za to uvek ujedinjena
hrišćanska flota, u njegovoj glavi se još tada rađala ideja o prokopavanju
Sueckog kanala, poduhvatu koji bi omogućio izlazak osmanske flote iz Sredozemnog
“jezera” i učinio osmansku imperiju istraživačem i gospodarom novih mora
i svetova. Poduhvat koji je on ostavio za docnija vremena, kada će kao
veliki vezir imati moći da se uhvati u koštac sa realizacijom jedne tako
velike ideje i ideje o prokopavanju kanala Volga - Don.
Posle ministra mornarice, Sokolović je, milošću i voljom Sulejmana Veličanstvenog,
naznačen za rumelijskog beglerbega. To je bila funkcija koja je značila
prekretnicu u njegovom životu i karijeri. Dobiti zvanje rumelijskog beglerbega,
značilo je i neposredno približavanje najvišoj vlasti. Namesnici Rumelije,
umesto u Sofiji, koja je bila njhovo sedište, stolovali su praktično u
Carigradu i, dakle, bili u blizini dvora i učestvovali su na carskom divanu
odmah posle vezira. Drugim rečima, dužnost rumelijskog paše dodeljivan
je zvaničnicima obično neposredno pred njhov ulazak u ministarsko veće.
KAO rumelijskom beglerbegu, Sokoloviću se osmehnula sreća da se sa svojim
sposobnostima još više nametne padišahu Sulejmanu. Mir koji je 1547. bio
postignut sa Austrijom bio je pokvaren i pojavilo se kao sporno pitanje
Erdelja. Erdelj je bio osmanski begluk i osmanlije su tražile njegovu
predaju. Iz tih razloga počele su pripreme za rat koji je trebalo da vodi
rumelijski beglerbeg Mehmed-paša Sokolović. U Islamskoj enciklopediji
se navodi da su 1551. Sokoloviću za taj rat pridodate snage smederevskog
sandžakbega Rustem- bega, jedan deo konjanika sa Krima i Dobrudže, a iz
Istanbula je stiglo i 2.000 janičara. Sokolović je za ovaj rat uzeo i
druge snage: Mihaloglu Ali-begove akindžije i Hadum-pašine snage. Njegova
vojska je nadmašila 80.000, dok je neprijatelj, s druge strane, na tvrađavama
imao 50 topova.
Za razliku od ovog vojnog pohoda, koji Sokolović nije uspeo da dobije
diplomatskim putem, turski istoričari ističu njegovo briljantno učešće
u padišahovom vojnom pohodu na Nahdživan, koji je održan 1552. i 1553.
godine. Sokolović je sa rumelijskom vojskom, pod komandom velikog vezira,
otišao do Gruzije. Po završetku vojnog pohoda došao je u Amasju, gde je,
kako beleže turski hroničari, na ratnom divanu, kojeg je 1554. održao
padišah, već učestvovao kao treći vezir.
Sokolović je još od prvog dana stupanja na vezirsku funkciju, osetio svu
težinu njene odgovornosti, predosećajući uz to sve prednosti, a još češće
moguće opasnosti koje se nadvijaju nad topuzom vlasti, bilo zbog sultanovog
nezadovoljstva nekim postupcima svojih najbližih podanika, bilo zbog uplitanja
harema u državne poslove, koje je počelo da pokazuje svoje prve znake
još za vladavine Sulejmana Veličanstvenog.
Kao treći vezir, Mehmed-paša Sokolović se našao u središtu vihora intriga
najvoljenije Sulejmanove žene, sultanije Hurem, nekadašnje Rokselane,
koja je podstakla braću, prinčeve Selima i Bajazita na bratoubilački obračun
oko nasleđa za presto. Bajazit je bio sposobniji, ali je, po pravu nasleđa,
presto pripadao Selimu. U bratskoj svađi oko nasleđa, Sulejman Veličanstveni
je bio neumoljiv. Poslao je vojsku na mlađeg sina, a glavnu ulogu u njegovom
porazu i izgonjenju u Persiju, odakle je na veliki pritisak Porte morao
biti izručen i zajedno sa sinovima zadavljen, odigrao je upravo Mehmed-paša
Sokolović, koji se našao na strani princa Selima. Dostojanstveno držanje
trećeg vezira u tim dvorskim intrigama, a docnije i na bojnom polju, ostaće
duboko urezano u sećanju jedinog preživelog princa i pretendenta na osmanski
presto, što mu potonji osmanski vladar, Selim Drugi, neće nikada zaboraviti.
SULTANOV ZET
Sokolović se uspeo do položaja drugog vezira 1561. godine, posle smrti
velikog vezira Rustem-paše. Na položaj velikog vezira doveden je Semiz
Ali-paša, dotadašnji drugi vezir, a njegovo mesto je zauzeo Mehmed-paša
Sokolović. Godinu dana iza toga, postao je i sultanov zet, oženivši šesnaestogodišnju
Selimovu ćerku Ismihan (Esmu), što mu je sada, kao članu porodice Osmanovića,
definitivno odredilo dalju sudbinu.
Smrt sultana Sulejmana
Mehmed
-paša Sokolović postao je prvi vezir Porte u trenutku kada su se na prestolima
zapadnih zemalja i u Rusiji odvijale krupne promene, a nove krunisane
glave najavljivale da neće još dugo da trpe diktate Porte iza kojih su
stajali autoritet i moć ostarelog Sulejmana Veličanstvenog. Veliki vezir
Semiz Ali-paša, koji je važio za mirovnjaka, umro je gotovo istovremeno
kada su u Carigrad stigle vesti o turskom porazu na Malti. Sultan se bez
dvoumljenja odlučio da državni pečat poveri svom dotadašnjem drugom veziru
i zetu svog naslednika, Mehmed-paši Sokoloviću. Nije prošlo ni deset dana,
a iz careve kancelarije su krenula naređenja mnogim begovima i pašama,
od Ohrida do Ćustendila i Nikopolja do Temišvara, da budu u pripravnosti
i da se polako primiču ka Sofiji, Smederevu i Beogradu.
Novi veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović pogađao je želje sultana da još
jednom, na samom izmaku života, krene u vojni pohod na zapad. Period mira
koji su 1562. postigli Busbek i Semiz Ali-paša još nije bio istekao, a
već je bio povređen, jer su osmanski upravljači Erdelja bili zaposeli
nekoliko mesta koja su pripadala Austriji. Austrijanci su se preko svojih
poslanika u Carigradu žalili na ovo Sulejmanu Veličanstvenom, ali su istovremeno
udarili na napadače. Sve se ovo dešavalo upravo kada je Semiz Ali-paša
umro i kada je na njegovo mesto došao Mehmed-paša Sokolović, koji se,
kao ratnik, odmah odlučio na objavu rata Austriji.
Sulejman Veličanstveni, koji je vladao osmanskom imperijom
punih dvadeset pet godina i bio neprikosnoveni gospodar gotovo triju kontinenata,
naslućivao je svoj skori kraj. Zašao je bio u 72. godinu života i mučila
ga je teška kostobolja. Ipak, naviklom na blistave pobede, najteže od
svega pao mu je turski poraz na Malti, a neprebolna rana mu je bilo neuspešno
opsedanje Beča. Sa svetske istorijske pozornice hteo je da siđe isto onako
kako je na nju i došao: novom i efektnom vojnom protiv “neposlušne” Austrije
i pohodom na Siget, koji je trebalo da bude predigra novom opsedanju,
i po njegovim zamislima konačnom zauzimanju Beča, koji je bio zadnji bedem
za osmanske prodore u bogate zapadne hrišćanske zemlje.
Ostarelog padišaha, koji je iza sebe, kao vojskovođa, imao pohode na Beograd,
Rodos, Mohač, Beč, Kišeg, Bagdad, Krf, Sučavu, Budim, Gran, Tebriz i Nahdživan,
na trinaesti i poslednji pohod, nagovorio je najviše netom ustoličeni
prvi vezir Mehmed-paša Sokolović, koji je osvajanje Sigeta, a odmah potom
i Beča, smatrao obavezom i krunom blistave vladarske karijere najvećeg
osmanskog padišaha, ali i svojim ličnim uspehom, koji bi ga, kako je smatrao,
uvrstio u najodabranije osmanske velikane istorije osmanske imperije.
U rat protiv Austrije pošlo se prvog maja 1566, a opsežne pripreme i ceremonije
koje su pratile izlazak sultanove vojske iz Carigrada nadmašile su sjaj
svih dotadašnjih pohoda. U ime starog i onemoćalog sultana, koji se samo
formalno nalazio na čelu vojske, komandovao je veliki vezir Mehmed-paša
Sokolović.
Međutim, još na prvom odmorištu se videlo da ostareli Sulejman nema snage
da jaše, pa je najveći deo puta provodio u kolima ili nosiljci, pojavljujući
se na konju samo u paradne svrhe, kada je trebalo da ujaše u naseljena
mesta, Beograd na primer, pokazujući se kao predvodnik jedne, po snazi
i sjaju, do tada neviđene vojne armade.
Sve konce pohoda na Siget, čija je opsada započela 5. avgusta 1566. držao
je veliki vezir Sokolović, zajedno sa najodanijim mu ličnim sekretarom
Feridunom. Četrnaestog dana po Sulejmanovom dolasku pod bedeme Sigeta,
kojeg je branio čuveni junak Nikola Zrinjski, postali su opsedatelji gospodari
vanjske utvrde, dok se unutrašnja još suprotstavljala. Obe strane su se
junački borile, a turski hroničari beleže da je veliki vezir Mehmed-paša
Sokolović, čak tri puta, ludom srećom izbegao smrt.
Ujutro, 5. septembra, sve je usplamtelo i preraslo u silan požar, kao
Sulejmanova mrtvačka baklja, jer je on u noći od petoga na šestoga septembra
umro, bilo od staračke slabosti, dizenterije ili udara kapi. Nije mu dato
da za utehu pred smrt vidi pad Sigeta ili da čuje za predaju đule... Nestrpljiv
zbog dugotrajne opsade Sigeta, pisao je sam Sulejman, još kratko vreme
pred smrt velikom veziru: “Zar se taj dim još nije razišao, ne odzvanja
li već truba o osvajanju?”
Sulejmanova smrt je prećutana ne samo vojsci, nego i vezirima, a vlastoručno
sultanovo pismo je objavljeno kao dnevna zapovest. Autor zapovesti je
bio Džafer-aga, tadašnji vrhovni štitonoša kojeg je jedinog s tajnim pisarom
Feridunom veliki vezir uputio u državnu tajnu o smrti. Oni su obojica
opravdali poverenje i kasnije će, za Selima Drugog, ili bolje reći za
vladavine velikoga vezira Sokolovića, prvi da postane njegov zet i janičarski
aga, a drugi reisefendija. Opsada Sigeta je nastavljena, a da se ne bi
posumnjalo u sultanovu smrt, navode tadašnji turski hroničari, Sokolović
je naredio da se Sulejmanovo mrtvo telo balsamuje, a uz pomoć šminke i
oponašanja gestikulacije, na carski presto posadi Imam Hasan-aga, koji
je mnogo ličio na padišaha.
Varka je uspela, a mir u vojsci koja je još više kidisala na bedeme tvrđave,
očuvan. Pošto je osvojen Siget, održan je sledećeg dana divan, a tri najveštija
pera carstva: nekadašnji nišandžija i sadašnji muteferika Dželal-zade,
reisefendija Mehmed čelebi i sekretar Feridun-beg ispisali su pisma o
pobedi, koja su poslata svim namesnicima u carstvu, krimskom hanu, šerifu
Meke, persijskom šahu i drugim silama, a u sultanovo ime. Ujedno su podeljene
nagrade i povišice plata, a Sulejmanova poslanica što ju je napisao vrhovni
štitonoša džafer, koji je znao da oponaša njegov rukopis, objavila je
da je jedan deo vojske upućen na osvajanje Baboča, a drugi određen za
izgradnju sigetske tvrđave.
Objašnjeno je dalje da je nemoguće da se sultan zbog otečenih nogu javno
pojavi, te da će on, nakon završetka izgradnje sigetske džamije, da obavi
u njoj molitvu u petak i zahvalnicu za tako sjajnu pobedu. Tako je državna
tajna o Sulejmanovoj smrti u potpunosti sačuvana do dolaska njegovog sina
i prestolonaslednika iz Kutahije u Carigrad mudrošću i oprezom velikog
vezira.
DOČEK SELIMU
Tek kada je pao Siget, otpravi Mehmed Sokolović čauša Hasana prestolonasledniku
Selimu u Kutahiju s vešću o Sulejmanovoj smrti, za koju vojska još nije
znala. Pismo je napisao Feridun, najpoverljiviji sekretar velikog vezira,
dok je čaušu usmeno rečeno da sultan neće da krene nazad dok se Siget
ne obnovi za odbranu. Čauš je jahao tako brzo da je osmog dana bio kod
Selima. A, i ovaj je pohitao, te je sa svojim najpoverljivijim osobama
bio već trećeg dana kraj Carigrada u Kadičoju. Nakon malog nesporazuma
sa namesnikom Carigrada, Iskender-pašom, koji o svemu ništa nije znao,
dođe Selim s carskom galijom i uz topovske pozdrave u Uskudar, te tako
i glavni grad sazna za sultanovu smrt.
Orgije "žutog" Selima
Dva
dana po dojavi o smrti oca, Selim napusti Carigrad i u najvećoj žurbi
uputi se ka granici. Desetog dana bio je u Beogradu, gde se nije zadržavao,
nego je odmah produžio u Vukovar. Tamo ga zadrža poruka velikog vezira
koji mu je javio da bi mu bolje bilo boraviti u Beogradu nego se uputiti
u tabor. Objašnjeno mu je da bi mu ovde vojska, po starom običaju, tražila
dar za ustoličenje, a u taboru nema dosta novaca na raspolaganju. Budući
sultan se na to okrene i čekao je dolazak vojske u Bajram-begovoj kući
u Beogradu.
Iz straha od nereda, Sulejmanova smrt se pred vojskom još tajila i premda
se pročula vest o Selimovom dolasku u Carigrad, ipak se sultanova smrt
još nije javno oglasila. Posle isteka prvog kvartala godine isplaćena
je vojsci plata i ujedno je najstrože naređeno rumelijskom i anadolskom
beglerbegu da čete raspuste kućama. Posle tri dana pošlo se uz uobičajeno
slavlje dalje sa šatorom velikog vezira i sultanovim, uz klicanje čauša,
koji su im dali blagoslov.
Sulejmanov leš su nosili u uvijenoj nosiljci kao da je još živ. Utrobu
je Sokolović dao da se odmah pokopa na licu mesta, a to su učinili oni
koji su bili upućeni u tajnu i tamo je kasnije sagrađeno turbe. Četiri
postaje pred Beogradom, konačno je Sokolović dozvao čitače Kurana i naredio
im da u noći, četiri časa pre svitanja okruže nosiljku i naizmenice čitaju
Kuran te mole u ime božje.
Sva je vojska zapala u takvo jadikovanje i plač da je stalo svako dalje
napredovanje. Veziri su se okupili oko velikog vezira i žalili zbog smrti,
premda se za nju kriomice već znalo. Kada se razdanilo, prođe veliki vezir
gomilom i uputi joj ove reči: "Drugovi u oružju, zašto stojite
i zašto nećemo dalje ići? Zar ne bi trebalo radije slaviti padišaha islama
koji je tolike godine vladao nad nama, zar nećemo zaučiti: Bog je jedan,
slava Bogu!" On je Ugarsku učinio kućom islama i svakoga je od nas
hranio dobročinstvima; zar da mu to bude nagrada, zar ne bi radije njegov
leš nosili na našim glavama njegovu sinu koji vas čeka kod Beograda da
izvrši poslednju volju svog oca, koji vam je oporukom ostavio darove i
povećanje plata?Budite odvažni, dajte da čitači Kurana izmole svoju molitvu
i idite dalje.”
U tri etape stigli su do Mitrovice. Ovde su veziri poslali sultanu poniznu
molbu da izvoli primiti poklonstvo vojske na novom zlatnom prestolju koji
su sa sobom poneli u rat i da vojsci po starom običaju obeća dar prigodom
dolaska na presto.
Veliki vezir je sazvao da se novom sultanu ljubi ruka. U gradu je u međuvremenu
već izbila gužva, vojnici su tukli one koji su stigli s mrtvim telom sultana
i grdili. Čaušima je zbog toga naređeno da mrtvaca potajno odvezu u Carigrad.
Zatim je tri dana držan divan za oficire četa kojima su podelili dar prigodom
dolaska na presto. Janičari su negodovali da im nije dovoljno dato, ali
su dobili odgovor da nije dosta novaca poneto. Petoga dana je vojska pošla
u Carigrad.
Jozef fon Hamer, u svojoj “Istoriji Osmanskog carstva”, navodi jedan primer
koji na najbolji način oslikava karakter mekušnog i uživanjima sklonog
Selima, koji nijednom svojom osobinom nije bio dostojan naslednik velikog
mu oca i najvećeg osmanskog padišaha Sulejmana: “Na smederevskoj ravnici
jahala su dugo kraj sultana oba kazaskera (vojna suca), rumelijski, Mevlana
Hamid, i anadolski, Mevlana Perviz efendija. Bili su tako slobodni najponiznije
prikazati sultanu, koji je voleo da popije, kako bi bilo poželjno da se
u potpunoj strogosti održi zabrana točenja vina, što ju je izdao umrli
sultan Sulejman. Kada su stigli u Smederevo, obojica su smenjena. U Sofiji
i u Plovdivu bio je dan odmora, a Selim je u oba grada posetio kupalište.”
U Jedrenu je stigla vest da je Sulejmanovo mrtvo telo stiglo u Carigrad
i da je pokopano.
Iako je u dotadašnjoj osmanskoj istoriji bio običaj da se za nove vladavine
menja i ministarsko veče, zajedno sa velikim vezirom, novi sultan, Selim
Drugi, odlučio se da ne dira Mehmed-pašu Sokolovića. Razloga za to
je bilo više: veliki vezir mu je bio zet, a prevagnulo je i njihovo dugogodišnje
drugarstvo i prijateljstvo, dokazano u trenucima kada je Selim bio odsudnu
bitku sa svojim bratom, princom Bajazitom, oko prestola.
Ipak, glavni razlozi su druge prirode: Selimu Drugom, koji je bio svestan
svoje nesposobnosti, bio je potreban čovek koji ga je tako trijumfalno
doveo na presto. Osećajući se zaštićenim sposobnostima velikog vezira,
Selim Drugi se malo bavio državnim poslovima, prepustivši se, umesto vođenja
imperijom, čulnim uživanjima.
Sokolović je za Selimova doba bio veliki vezir blizu osam godina i skupio
je za sve to vreme svu vlast u svojoj moćnoj pesnici, održavajući neograničenom
samovlašću Osmansku imperiju na vrhuncu slave, na koju ju je ostavio veliki
padišah Sulejman. Dok se “žuti” Selim, kako su sultana zvali zbog njegove
plave kose više bavio u haremu i bio poznat kao bludnik, proždrljivac
i vinopija, pretpostavljajuči državničke obaveze sviračima i blagougodnim
razgovorima sa pesnicima, Sokolović je vukao konce rata i mira. Suprotstavljajući
jedno drugom, i posle sedmomesečnih pregovora, naterao je 1568. Austriju
ponovo na mir, a taj dokument u 25 tačaka, od kojih je najveći deo bio
u korist Porte, kao i mnogobrojni specijalni pokloni koje su Austrijanci
bili primorani dati, bio je diplomatsko delo velike Sokolovićeve umešnosti,
koji se, dve godine iza toga, osvajanjem Arabije, ponovo dokazao i kao
veliki ratnik.
STRAH OD VEZIRA
Kolika je bila moć velikog vezira, čak i u očima samog sultana, oslikava
jedan događaj kojeg navodi Jozef fon Hamer u “Istoriji Osmanskog carstva”,
kada je Selim Drugi, na samomom početku vladavine, povukao jedini svoj
samostalni potez, bez saglasnosti sa jedinim gospodarom carstva, Mehmedom
Sokolovićem: On je imenovao svoga nekadašnjeg vrhovnog dvorskog upravitelja
Lala Mustafu, koji je bio u nemilosti, za zadnjeg vezira Kubeta; no njegova
bojazan od velikog vezira bila je tako velika da se nije usudio posebno
ga pozvati k sebi, nego, da bi s njim bar po usvojenoj formi javno govorio,
održao je pri povratku iz lova divan na konjima, na kojem je po redu govorio
sa svim vezirima, a onda i sa novoumilostivljenim.
Turban novom sultanu
Kao neograničeni gospodar turske carevine čijoj je veličini i sam doprineo,
Sokolović je sa velikom lakoćom i umešnošću obavljao tekuće poslove. Jedan
od događaja koji pokazuje veličinu Sokolovića je projekat za spajanje
Dona i Volge, prokopavanjem jednog kanala, sa ciljem da se izvrši prebacivanje
flote s mora i vojske prema Srednjoj Aziji. Cilj spajanja dve reke bio
je da se olakša muslimanima put na hadžiluk, a onaj važniji, geostrateški
i politički - da se Rusima preseče izlaz na Volgu i Don.
Za ostvarenje tog fantastičnog poduhvata, kojim je rukovodio defterdar
čerkez Kasim-beg, trebalo je prethodno da se zauzme Astrahan. Četvrtog
avgusta 1569. tri hiljade janičara i dvadeset hiljada konjanika pošlo
je prema Astrahanu, a petnaest galija sa pet hiljada janičara i tri hiljade
radnika pošlo je u Azov. Trideset hiljada Tatara trebalo je da pomognu
konjici pri opsadi Astrahana, a pešacima pri kopanju kanala. Zajedno sa
vojnicima koji su bili zaduženi za opsedanje, na ovom projektu je bilo
angažovano ukupno sto hiljada ljudi. Međutim, petnaest hiljada Rusa kojima
je zapovedao knez Serbjanov napalo je radnike i raspršilo ih. Poslednja
turska nada bila je tatarska vojska, ali su je Rusi zarobili i uništili.
Drugi Tatari, koje su Turci uzeli za vodiče, namerno su ih zaveli u stepe
i blata. Obeshrabrena vojska još je u većoj meri oneraspoložena time što
su je huškali poverljivi ljudi krimskog hana. On je u sretnom ishodu ovog
poduhvata video sigurno jamstvo za potpuno podjarmljivanje. Njegovi ljudi
su radnicima i vojnicima prikazali kako u ovim severnim krajevima zima
traje devet meseci, a leti noć traje samo tri sata, pa da će biti prisiljeni
zanemariti ili svoj mir ili verske dužnosti, a te im nalažu obavljanje
večernje molitve dva sata nakon Sunčeva zalaska, a jutarnje u osvit dana.
Ovo je lukavstvo uspelo. Pobunjene čete su se ukrcale kod Azova, ali ih
je na moru snašla besna oluja i potopila. Samo je sedam hiljada ljudi
stiglo u Carigrad. Razlozi ovog neuspeha, nađeni su, između ostalog, u
ličnosti čerkez Kasim-bega, za kojeg se ispostavilo da zbog nedostatka
vojnog iskustva nije bio dorastao ovako složenom zadatku i poduhvatu kojeg
su Rusi, 383 godine kasnije, 1952. modernom tehnologijom, sami ostvarili.
Neuspeh spajanja reka na severu nije, međutim, promenio dalekosežne planove
Mehmeda Sokolovića na jugu. Posle smirivanja pobune u Arabiji, nameravao
je da prokopa suecku prevlaku da bi osmanski brodovi nesmetano plovili
iz Sredozemnog u Crveno more. Međutim zbog događaja koji će da uslede,
pre svega zbog planova Selima Drugog da, po nagovoru ostalih vezira, udari
na Kipar, ove planove Sokolović neće da ostvari.
Selim Drugi, koji je bio svestan da u istoriji Osmanskoga carstva neće
- kao njegovi slavni preci - biti spominjan po velikim delima, prihvatio
je huškanje ostalih vezira, koji su na čelu sa Lala Mustafa-pašom stvarali
blok protiv Sokolovića, da se pođe u osvajanje Kipra. Svestan da će jedan
ovako riskantni poduhvat da navče na Portu gnev čitavog zapada i da će
to da bude još jedan, možda najveći, povod za ujedinjenje hrišćanske vojske
na kopnu i moru protiv Turske, veliki vezir je bio protiv ovog pohoda.
Bio je, međutim, nadglasan, a presudan je bio glas muftije Ebusuuda.
Na čelo pohoda na Kipar stali su veziri Pijale i Lala Mustafa-paša, koji
su, posle dugotrajne opsade i krvavih borbi, ostvarili pirovu pobedu,
žrtvujući čak 20.000 vojnika. Sokolovićevo protivljenje vojnom pohodu
na Kipar može da se tumači jedino strahom od Krstaša koji su zapretili
osmanskoj imperiji jednim veličanstvenim pohodom, zbog čega je njena široka
obala iznenada zapala u teškoće. Senka opasnosti se nadvijala nad imperijom,
ali je država bila čvrsta, a Sokolović nepokolebljiv. Tešili su se: “Sa
velikim vezirom kao što je Sokolović stvari opet idu pravim putem.” Padišah
Selim Drugi uzdao se u svog zeta. Da bi nadoknadio gubitke iz borbi sa
Mlečanima, veliki vezir je dao da se izgradi 200 brodova, 600 lenger jedrenjaka
i drugih plovila i poslao je mornaricu u pohod. Posle ovoga je sklopljen
mir sa Venecijom.
Sultanu Selimu Drugom nije, međutim, bilo suđeno da duže od osam godina
uživa u svojoj prividnoj vlasti. U saraju je bilo završeno novo kupalište,
nazvano kusur-hamam. Sultan ga je posetio još pre nego što se osušilo;
da odagna zle pare, ispraznio je bocu vina. Zbog vinskih isparenja, koja
su ga omamila, okliznuo se na glatkom mramoru kupališta i pao. Digli su
ga, on je legao u krevet i nakon jedanaest dana umro... Ovakvom pripovedanju
Jozefa fon Hamera pojedini turski pisci suprotstavljaju tezu, koju je,
istina, teško potvrditi, ali koja može da ima uporište u načinu njegova
života - da je razbludni sultan nastradao na isti način, ali trčeći za
robinjama oko bazena!
Kada je Selim Drugi ispustio dušu, pored njegove postelje je bila njegova
žena, haseki (miljenica) sultanija Nurbanu, koja je odmah naložila da
se pozove veliki vezir Sokolović. Selimova smrt je trebalo da se održi
u tajnosti sve dok njegov najstariji sin, princ Murat, koji se nalazio
u sandžakbegu u Amasiji ne dođe u Carigrad. Ta mera predostrožnosti je
bila neophodna, jer je on imao još braće, koji su svi živeli u saraju,
tako da je moglo da dođe do nereda ukoliko bi oni čuli za smrt oca.
Mehmed-paša Sokolović je ponovio manevar skrivanja smrti sultana, koji
je osam godina pre toga imao sa Sulejmanom Veličanstvenim. Tajno je sklonio
mrtvog sultana u dvorsku ledaru, koja je služila za rashlađivanje šerbeta,
a istovremeno je uputio svog poverljivog čoveka Hasana Čavuša u Amasiju
sa pismom Muratu da hitno dođe u Carigrad i preuzme carski presto.
Dok je dvorska ledara krila tajnu o smrti i telo mrtvog osmanskog vladara
Selima Drugog, veliki vezir Sokolović je preduzeo sve neophodne mere da
bi predupredio dinastički obračun među braćom za carski presto.
Hasan Čavuš je galopirao ka Manisi sa pozivom najstarijem sinu Muratu
za preuzimanje carskih insignija. Istovremeno je, po naređenju Sokolovića,
uzburkanim Mramornim morem jedrio i admiral flote, Kilič Ali-paša, sa
zadatkom da sačeka novog sultana sa jednim velikim brodom na obali Mudanije.
SERDŽADA ZA MURATA
Došli smo za tadašnje ustoličenje na skelu u Mudaniji, ali nismo naišli
na brod koji je bio poslat za našeg cenjenog padišaha, jer je on čekao
na drugom mestu... Tamo smo jedino našli prazan jedrenjak Feridun-bega
i popeli se na njega i krenuli. Čak smo imali i veliku oluju. Svi su dobili
morsku bolest. Pošto sam odrastao pored obale, samo ja nisam pao u ovakvo
stanje. Padišah je legao na moje koleno. Neprestano sam mu trljao glavu
i brisao lice. Konačno, kada je oluja utihnula, stigli smo pred Ahirkapiju
i odazvali se kako bi se ona otvorila. Dobili smo odgovor: "Nama
je rečeno, ako dođe lađa, da je pošaljemo na Bahčekapiju." Odatle
smo otišli tamo. Nije prošlo kratko, kada je čamcem stigao sadrazam (veliki
vezir) i stupivši na breg prostro sedžadu i zamolio poštovanog sultana
da izađe”, zabeležio je istoričar Pečevija.
Surovi Murat treći
Princ
Murat je primio pismo od Hasana čavuša sa velikim uzbuđenjem. Sa njim
su bili njegov učitelj Sadedin efendija, silahdar Ibrahim -paša, čohardar
Džerah Mehmed-paša i njegov rikabdar Kirjaki Hasan-paša. U utorak uveče,
21. decembra 1574, kada je počelo da se smrkava, dospeli su na obale Mudanije.
Kirjaki Hasan-paša je posle o ovom događaju pričao poznatom turskom istoričaru
Ibrahimu Pečeviju efendiji:
“Veličanstveni sultan je bio uznemiren”, prepričava dalje istoričar
Pečevi. “Možda je već njegov drugi brat doveden na presto? Kada je
istupio s brodića, sagnuo se da poljubi ruku velikom veziru. Ovaj je to,
međutim, sprečio i sam se sagnuo i poljubio mu ruku. I, dok se Bahčekapija
nije otvorila i došli konji, sultan je sedeo na sedžadi, a nasuprot njemu
sami veliki vezir na kolenima. Poslužili su ga sa čašom šerbeta. Kada
je Ibrahim- paša hteo da ga posluži, veliki vezir je zatražio posudu,
popio malo, da bi dokazao da nije otrovno i onda pružio sultanu”.
“Do tada su stigli i konji, tako da su se popeli i zajedno stigli
u saraj, gde ga je veliki vezir, u has odaji, postavio na presto i, kleknuvši
pored njega dugo nasamo sa njim pričao. Sledećeg dana, petorica sinova
Selima Drugog, a Muratove braće, su zadavljena. Sahranjeni su svi, posle
očevog pogreba, pored njegovih nogu, u Svetoj Sofiji. Ova katastrofa koja
se dogodila za vreme Ramazana pobudila je veliku žalost i revolt u narodu.”
Ovo svedočenje Pečevije, na najbolji način odslikava razloge netrpeljivosti
novog sultana, koju je on još od prvih trenutaka počeo da pokazuje prema
velikom veziru. Murat Treći, naime, nije nikako mogao da zaboravi prvi
susret sa Sokolovićem kod Bahčekapije, gde se u stanju smetenosti i strahopoštovanja,
sagnuo da velikom veziru poljubi ruku.
Nikako nije mogao to da svari i prebrodi, i zbog toga se vremenom pretvorio
u vezirovog neprijatelja. Ali, zato što je bio sklon svom rahatluku, zato
što nije želeo da izlazi iz svog saraja i zato što je želeo da živi u
uživanju i zabavi uzdignute glave, ostavio je, kao i njegov otac Selim
Drugi, državne poslove Mehmed-paši Sokoloviću.
Međutim, to više nije bila ona vlast koju je Sokolović imao sa neograničenom
sultanovom podrškom kao u vreme ostarelog Sulejmana, pa i njegovog sina
Selima. Krug neprijatelja velikog vezira se iz dana u dan sve više širio,
a u dvorske spletke i intrige je već opasno počeo da se upliće i harem,
sa očiglednim ambicijama da vrši uticaj i učestvuje u najbitnijim odlukama
i državnim poslovima imperije. Pogubno uplitanje žena u bitna pitanja
imperije, koje je započelo još za Sulejmanova doba, kada je njegova žena,
sultanija Hurem, podstakla obračun prinčeva za nasleđe, a nastavljeno
za vreme Selima Drugog, još je više došlo do izražaja za vladavine Murata
Trećeg.
Od žena, Muratom je prvenstveno vladala njegova majka Nur Banu (svetlosna
žena), zatim prva njegova žena Safije, rođena Venecijanka iz kuće Bafo,
koja je na putu za Veneciju bila oteta od gusara i isporučena za harem.
Muratova majka i sestra Esmahan, udata za Mehmed-pašu Sokolovića, bilo
iz straha da će da budu manje moćne, bilo da zbog većeg broja dece povećaju
jemstvo za sigurnost nasleđivanja prestola, nisu mirovale dok je nisu
jedno vreme potisnule pomoću jedne plesačice, Ugarke, a kada je Murat
kasnije u promeni toliko uživao, da je za noć menjao dve do tri, Safije,
kao majka prvorođenog Mehmeda, sačuvala je svoj odlučujući uticaj, posebno
posle smrti sultanove majke. Svima njima, i haremu i dvoru, okrenutom
intrigama, mitu i korupciji, koji su počeli da se šire kao zla kuga, smetao
je ponajviše nepotkupljivi i pravdoljubivi veliki vezir. Uveis i Šemsi-paša
i drugi, koji nisu mogli da podnesu Sokolovića i svi oni koji nisu mogli
da zbog njegove čestitosti pune džepove nelegalnim putem, stalno su ga
napadali i panjkali pred padišahom. Učinivši da Murat Treći jednog dana
i sam uzme mito, otvorili su na taj način kapiju mita i korupcije, koja
će na kraju da potkopa temelje moći, do tada nepotkupljive piramide najviše
osmanske vlasti.
Ovima se pridružio i rumelijski Kadiasker Kadizade Ahmed Šemsedin efendija,
koji je došao na mesto Sejhulislama, koji je uvek govorio sultanu da ne
poštuje vezira. Murat Treći je bio neprijatelj Sokoloviću, ali nije hteo
ili nije smeo da ga dira, sve dok ne dozna neku njegovu krivicu, a takvo
nešto se nije nikako događalo.
Jedna velika grupa formirala je front protiv Sokolovića i van saraja.
Nije bilo vojnih pohoda niti pobeda. Rušvet (mito), koji je počeo da uzima
padišah, dobio je maha. Nad nebom imperije nadvijali su se crni oblaci.
Ako je bio potreban vojni pohod, sklapao se mir. Mir je sa Venecijom (1775)
i Austrijom (1557) ponovo obnovljen. Ovog puta je to urađeno i sa Poljskom.
Padišah koji se odao piću i ženama, nastavio je da više iskazuje poštovanje
nekim svojim miljenicima, nego velikom veziru. čak je i nekoliko njegovih
bliskih prijatelja stvorilo podlogu da se on izoluje. Murat Treći nije
uslišio molbe Sokolovićeve žene, a svoje sestre Ismihan. Bilo je sasvim
očigledno da je Sokolović izgubio uticaj. Neki veziri i drugi značajni
službenici za koje se smatralo da su na Sokolovićevoj strani, promenili
su stav, a jedan deo je nepravedno uklonjen. Da bi se Sokolovićeve ruke
i grane potkresale, trebalo ga je ostaviti samog.
To je započelo sa uklanjanjem njegovih najpoverljivih ljudi koji su mu
decenijama bili desna ruka u rukovođenju imperijom. Prvi oblak oluje,
što se od nekog vremena skupljala protiv moći Mehmed-paše Sokolovića,
provalio se na njegovom visoko poverljivom službeniku, državnom sekretaru
za potpis Feridunu, premešten je za sandžak-bega u Beograd. Zatim su bile
pogubljene njegove kethude (starešine konaka), a posle je sa službe bio
maknut njegov kapidžibaša Sinan-aga i janičarski aga Džigala zade, koji
su bili Sokolovićevi ljudi.
NALOG DŽELATIMA
Najteža rana zadata je, konačno, velikom veziru, iste godine kada je pogubljen
njegov stričević, budimski namesnik Mustafa-paša, kojega je na tu dužnost
postavio još SulejmanVeličanstveni i koji je kao beglerbeg Budima bio
okretan i pošten upravitelj, ali je nasuprot činjenici da nije imao nikakve
krivice, završio u dželatovim rukama.
Murat, zamoren od neograničene vlasti velikog vezira, kao i uticaja svoje
majke, zamišljao je da sam vlada; to su iskoristili njegovi ljubimci,
a pre svih Šemsi-paša i Lala Mustafa-paša, osvajač Kipra, obojica protivnici
Mehmeda-paše Sokolovića, podstičući sultana na samovoljne postupke.
Smrt velikog vezira
Sokolović
je već bio navršio četrnaest godina vezirovanja. Obruč oko njega se neumitno
stezao, te su stizali signali da je bolje da sam ode, nego da bude oteran.
Vreme je neumitno isticalo, neprijatelji nisu mirovali. Ovo je bila najava
smrti koju je Sokolović, pomiren sa sobom i sudbinom, očekivao. Mehmed-paša
je, kažu, mnogo voleo književnost, a posebno istoriju. Turski hroničari
još dodaju da je poštovao prve osmanske sultane. U toku noći bi se budio,
uzimao abdest i klanjao se, a onda nalagao svom haznedaru, Hadum Hasan-agi,
da mu čita osmansku istoriju.
U nedelju, 11. oktobra 1579. Hasan-aga mu je u biblioteci pripovedao istoriju
iz prvih godina Carstva. Hroničari tvrde da je posebno tražio da mu pripoveda
o Kosovskom boju. Čitajući, ovaj je stigao i do onog dela u kojem je srpski
junak Miloš Obilić probo nožem sultana Murata dok je posle bitke obilazio
bojno polje, u kojem se navodi: “... Dok je sultan, čudeći se, posmatrao
mrtva razbacana tela, jedan nevernik, hrabri vitez po imenu Miloš Kobilić,
koji je u razgovoru sa Lazarom bio obećao da će ubiti gospodara Turaka,
iako ranjen i u krvi, bio se sakrio u hrpi mrtvaca. Kada je Murat han
krenuo prema njemu, ovaj se uspravio i ustremio ka sultanu. Kada su čavuši
hteli da ga spreče, Murat je rekao: `Pustite ga. Ima neku želju. Neka
kaže.` A, prokletnik je imao skriven bodež i poljubivši uzengiju sultanu,
zabo mu je nož. I, sultan je osetio bol. Smrt mu je bila tamo suđena.
Odmah mu je duša, kao anđelu, u raj odletela. Kao borac postao je šehit.
Odmah su tog nevernika raskomadali. Ubrzo su preko sultana raširili jedan
šator i odmah doveli sultana Jildirima Bajazita pod zastavu.”
Hroničari dalje navode da Sokolović i pored toga što je mnogo puta slušao
i čak napamet znao tu istoriju, na tom mestu nije mogao da zadrži suze.
Uzdigavši ruke je rekao: “Daj bože i meni ovako junačku smrt.”
Ovako pripovedanje osmanskih hroničara simboličan je uvod u ono što će
da se dogodi narednog, 12. oktobra. Mehmed-paša Sokolović je posle prvog
divana u carskom saraju imao običaj da tokom dana, posle podne, drži još
jedan divan u svom saraju, koji se nalazio na prostoru kod današnjeg At-mejdana.
Sokolović je ovu praksu u poslednje vreme sve češće upražnjavao. Posle
svršetka poslova u vladi, primao je posete u svom vlastitom saraju, gde
je slušao nevoljnike koji su dolazili da mu se požale na razne nepravde,
“Najzad se”, prema Samardžićevom mišljenju, “pojavio i taj
čudnovati derviš, isluženi vojnik, koji je, ostavši bez timara, obukao
hrku s kapuljačom i počeo da opseda njegov dvor. Tražio je da mu se vrati
timar i, kao bednik na koga niko ne obraća pažnju, ispitivao prolaze kojima
će da dođe do vezira”.
“Mehmed-paša ga je svakog puta primao, ali mu je umesto berata
davao milostinju”.
“Tog predvečerja, kapidžije nisu pustile na divan sumanutog derviša,
ali se on, znajuči unutrašnji raspored pašinog dvora, uvijen u kostret,
s kapuljačom preko lica, ipak privukao Sokoloviću, ponizno pred njega
kleknuo i počeo da ispod hrke izvlači molbu koju je i pre podnosio. Zamoren,
klonuo, pomalo i otupeo od posla, i starac je počeo da ponavlja pokrete
koje je, u susretima s dervišom, već po navici činio: stao je da prebira
po kesi i vadi redovnu milostinju za svog dosadnog posetioca.”
Prilikom opisa samog čina atentata, Radovan Samardžić citira izvesnog
francuskog gospodina Žižea, koji se tada zatekao na divanu, jer je tu
došao da zatraži dozvolu za povratak u Francusku: “Derviš je, u trenutku
pašine zauzetosti kesom, odjednom iz nedara trgnuo nož i zadao Sokoloviću
takav udarac u grudi da mu je presekao srčanu venu i probio srce. Osećajući
da je proboden, paša se diže i, onako visok i snažan, htede da krene na
ubicu. Ali, udarac je bio takav da ga je krv, obilno lijući, zagušila.
On samo jednom zakorači, unapred i pade na leđa...”
Prema turskim hroničarima, Mehmed Sokolović je, smrtno ranjen, prenet
u unutrašnje odaje i, dok se u saraju hvatao mrak, dozvan je hirurg da
mu na ranu stavi melem. Stari vezir je izdahnuo kada je sa Svete Sofije
odjeknuo glas večernje molitve.
Smrt je, po pričanju jedne minijature posvećene neobičnom Mehmed-pašinom
životu i stradanju, ustanovio crni kizlar-aga, koji je Murata Trećeg obavestio
da je tragedija završena. Sultan se, kažu hroničari, za trenutak rasplakao.
Carigradski učenjaci su zaključili da je Mehmed Sokolović istinski
šehit, čovek koji je pao za veru i carstvo Osmanovića i koji je, svojim
podvizima i žrtvom, konačno očišćen, pa njegove ostatke ne treba kupati
da bi se sahranili. S takvom odlukom jedino se nije složio šemsudin Ahmed-efendija
Kadizade, veliki muftija i jedan od najljućih vezirovih neprijatelja,
koji je na taj način pokušao i mrtvom da se sveti.
Ubica je, za osmanske hroničare, nema dileme, bio, kao i Sokolović, rođeni
Bosanac, što tvrdi u svojoj “Istoriji osmanskog carstva” i Jozef fon Hamer.
Pripadao je derviškom redu Hamzevija, koji je, iako začet u Bosni, u našoj
literaturi malo ili gotovo nimalo rasvetljen, isto kao i motivi atentata
njhovog pripadnika na Sokolovića, koji nisu nikada do kraja razjašnjeni.
Dok jedni turski istoričari tvrde da je ubica, odmah nakon izvršenog atentata
isečen na komade, kako se ne bi saznalo zašto je počinio to delo, dotle
drugi, kojima se pridružuje i Jozef fon Hamer tvrde da je bio izložen
teškim mukama i da je, pošto nije priznao ništa, narednog dana, naredbom
samog sultana, rastrgnut s četiri konja na carigradskim ulicama. Bez obzira
na tu činjenicu, svi se oni uglavnom slažu da su razlozi zbog kojih je
ovaj “luckasti” derviš digao ruku na velikog vezira političke prirode
i da je atentat nad Sokolovićem rezultat zavere njegovih neprijatelja
sa dvora i iz harema, na čelu sa njegovim ljutim neprijateljom i daljim
rođakom iz rodnih Sokolovića, Lala Mustafa-pašom, nazvanim gulikoža i
još nekolicine sultanovih čankoliza i udvorica.
Međutim, sasvim se osnovano pretpostavlja, da je iza atentata stajao Murat
Treći, rastrgnut između sve većih ličnih prohteva za čulnim uživanjima,
vinom, opijumima i nelegalnim bogaćenjem s jedne, i uzvratnih zelja harema
s druge strane, ali i pokušaja da se oslobodi kompleksa nesposobnog vladara,
koji ga je pratio za sve vreme Sokolovićevog vezirovanja, koji je čvrsto
držao vlast u svojim rukama.
ZAVERA
“Suludi” derviš nije bio slučajno izabran za egzekutora nad velikim vezirom.
Igrom sudbine, kada se slože kockice ovog mozaika, iza neposrednih izvršilaca
atentata zatvara se “bosanski krug” koji počinje sa Sokolovićevim zemljakom,
Lala Mustafa-pašom, koji je u to vreme, kao serasker, bio zauzet ratom
protiv Persije, ali za koga se pretpostavlja da je zaverenicima, kao svog
čoveka, preporučio dotičnog derviša, koji je poreklom takođe bio Bosanac.
Atentator bez imena
Atentator, kojem turski hroničari ni ime ne znaju, vezuje se za jednu
versku sektu nazvanu Hamzevije, čiji je osnivač izvesni Hamza Bali, koji
se u našoj literaturi pominje još i kao Hamza Orlović. U turskoj enciklopediji
verskih sekti i pravaca u Islamu,
između ostalog, stoji da su Hamzevije “filijala derviškog reda Bajramija,
kojima je pripadao i njihov osnivač Hamza Bali. Za Hamzu Balija se još
kaže da se posle smrti jednog od Melami - Bajramskog šejha, kojem je bio
jako privržen, vratio u Bosnu, gde je počeo da širi hamzevijska ubeđenja,
koja su se kosila sa šerijatskim principima. Išao je po mehanama i odvraćao
narod od pića, govoreći:
“Zašto pijete ovo. Kakve radosti ima u vinu koje je šejtanova mokraća.
Zakunite se da nećete da pijete i dođite kod mene. Ja ću da vas napijem
vinom božje ljubavi, tako da ćete do sudnjeg dana da budete opijeni Bogom.”
Zbog sve većeg broja pristalica ove sekte i njihovih pravila koja su se
kosila sa šerijatom, versko sveštenstvo Bosne se žalilo na njega, tako
da je šejh Hamza doveden u Carigrad i sa fethom Ebusud-efendije tajno
pogubljen 1561. Hamzevijstvo, međutim, nije moglo da bude ugašeno. Nasilnom
smrću, za koju se ipak doznalo, Hamza Bali je u očima svojih pristalica
postao veliki mučenik, a njegovo učenje posebno popularno među janičarima.
Protiv ove jeretičke sekte, žestoku borbu je počeo još Sulejman Veličanstveni,
a sa njima se posebno obračunavao i njegov i njegovih naslednika veliki
vezir Mehmed-paša Sokolović. Kasnije je ova šiitska sekta, kojoj su u
prvom planu bili ljubav prema Muhamedu i njegovoj porodici, posebno postala
popularna kod esnafa i zanatlija. Bili su jedna tajna zajednica i podržavali
se do te mere da su funkcionisali kao vlada u vladi, ustajući povremeno
i protiv same vlasti.
Docnije su, kao proizvođači peškira, bili potpuno odvojeni od ostalog
esnafa i neodoljivo su podsećali na organizaciju masona. Kuća Idriza Muhtevije
u okolini Sultan Selimove džamije, zajedno sa mnogobrojnim dućanima za
peškire na Fatihu i At-pazaru, bila su mesta gde su se okupljale Hamzevije.
Jedno od poslednjih takvih mesta bio je jedan han u Krkčešmeu, ali je
i on 1908. izgoreo, tako da je hamzevijstvo od tada ostalo samo u sećanju.
Ovaj ekskurs o Hamzevijama je bitan zbog toga što se atentat nad Sokolovićem
dogodio u vreme bezmilosnog obračuna sa pristalicama šejha Hamze, “čije
su hiljade pristaša tokom noći tajno bacane u Bosfor”, a čije se učenje
širilo kao kuga među janičarima, koji su u svojim derviškim hrkama ili
janičarskim dolamama podbadali uličnu gomilu i narod.
“Bezimeni” derviš je naredbom sultana Murata Trećeg rastrgnut konjima
dovoljno brzo da se nikada ne dozna njegov pravi identitet, niti pravi
motivi njehovog dizanja ruke na velikog vezira. Sve je, dakle, trebalo
da se svede na ličnu osvetu jednog, nezadovoljnog isluženog vojnika, zaslepljenog
derviškim učenjem, kako bi se sakrili stvarni naručioci atentata - dvorska
vrhuška okupljena oko dokazanog Sokolovićevog neprijatelja, sultana Murata
Trećeg, koji će, oslobodivši se senke moćnoga vezira, da stane na čelo
prvih turskih sultana koji će osmansku carevinu, sa vrhunca njene moći,
da povedu na put sunovrata.
Dok se nekadašnji čatac Bajo iz Mileševe, potonji Mehmed-paša Sokolović,
u osmanskoj istoriji ubraja u one najodabranije velikane koji su uzdizali
i podupirali njenu moć do neslućenih visina, u predanju i istorijskom
sećanju srpskoga naroda ostaće kao veliki zaštitnik svog roda, pravoslavne
crkve i graditelj mostova između različitih svetova, koji će, kao jedini
materijalni ostaci, poput ćuprije na Drini, da svedoče o njegovoj neprolaznoj
veličini.
Mehmed Sokolović se, još kao mladi dvoranin, čvrsto držao svoga roda,
dovlačeći u nizu ili jednog po jednog, svoje najbliže rođake iz Sokolovića,
da mu u danima nadolazeće slave, kada će da bude izložen mnogim iskušenjima,
budu desna ruka i glavni oslonac u njegovim političkim zamislima.
Još dok je bio silahdar-aga kod Sulejmana Veličanstvenog, doveo je iz
rodnih Sokolovića svog oca Dimitrija, kojeg je preveo u islam i kao Džemaludina
Sinan-bega naznačio mutevelijom jednog vakufa kojeg je utemeljio u Bosni,
zatim majku, te srednjeg i najmlađeg brata, koji su prerano umrli kao
pitomci carskog saraja u Carigradu, ne dočekavši da dostignu slavu njihovog
stričevića, i najomiljenijeg Mehmed-pašinog štićenika Mustafe, koji je
dogurao i do vezirskog položaja i namesnika Budima, funkcije za koju se
procenjuje da je imala težinu jednog kralja Ugarske.
Tu su, zatim, bili i Ferhad, Alija i Derviš i njegov imenjak Mehmed, svi
rođeni Sokolovići, koji će, u jednom trenutku, oko 1570. gotovo svi, zajedno
sa njegovim sinom hercegovačkim sandžakbegom Kurdom, da se nađu na položajima
krajišnika između Budima i Hercegovine. U Carigrad je došla i jedna od
Sokolovićevih sestara od strica, koja se udala za Džafer-bega, sina bosanskog
alaj-bega i prešla s njim u Pečuj, gde joj se rodio i sin Ibrahim, kasnije
poznati turski hroničar Pečujlija.
I, dok se Mehmed-paša, još pre nego što je postao veliki vezir, okruživao
svojima iz Sokolovića, pokušavajući da makar na taj način sačuva sliku
i uspomenu na rodni kraj, nije mu se posrećilo da iza sebe ostavi veliki
porod. Deca su mu, jedno za drugim, umirala još u kolevci, a najstariji
sin Kurd umro je još na početku slave u Hercegovini. Mlađi, Hasan, naočit,
ponosan vitez, junak sa Tiflisa i docniji namesnik šama, bio je zbog svojih
težnji prenaglašenom sjaju i raskoši, do kraja briga očeva. To su bila
deca iz njegovog braka sa ranijim ženama, od kojih je on, kao i od svojih
mnogobrojnih robinja, morao da se otkaže u trenutku kada je uzevši za
ženu malenu i zdepastu sultaniju Esmu, postao carski zet. Dok jedni turski
hroničari navode da on sa rođenom sestrom Selima Drugog nije imao dece,
drugi navode da mu se iz ovog braka rodio sin Ibrahim-han, kojeg je Sokolović
morao dugo da skriva, jer zbog sigurnosti očuvanja zakona o nasleđivanju
prestola, carske kćeri, udate za vezire, nisu smele da imaju muške dece.
PAŠA PRE MEHMEDA
Iako je između Deli Husref-paše i Lala Mustafa-paše, s jedne, i Mehmed-paše,
okruženog svojim najbližim rođacima, s druge strane, zasada nemoguće utvrditi,
sem najljućeg neprijateljstva, bilo kakav drugi odnos, posebnu pažnju
zaslužuje činjenica da je jedan od Sokolovića, bez obzira na to od kojeg
ogranka ili mesta, pre Baja odveden u saraj i, do njegovog dolaska, već
postao paša s tri tuga.
Poklon rodu – ćuprija
I, dok se reka novih i novih Sokolovića, iz rodnog Mehmed-pašinog sela
usmeravala ka Carigradu, u godinama kada je on krčio put ka funkciji sadrazama,
odnosno velikog vezira, a verovatno još i pre toga, počela je u njegovoj
glavi da se rađa ideja o obnavljanju rada Pećke patrijaršije, koja će
biti krunisana sultanovim hatišerifom iz 1577. godine. To se dogodilo
isključivo ličnim nastojanjem Mehmed-paše, koji je u to vreme bio treći
vezir kubeta i koji je za ostvarenje ovakve namere pridobio velikog muftiju
i svog velikog prijatelja, šejh-ul-islama Ebusuuda el Amadija.
Na čelo obnovljene Pećke patrijaršije postavljen je Makarije, tadašnji
arhimandrit manastira Hilandara, za kojeg, iako je nesporno da je od Sokolovićevog
roda, ne postoje nikakvi pouzdani istorijski podaci da mu je bio rođeni
brat, kako to beleži predanje. Prema turskim hroničarima, koji sudbinu
dvojice Mehmed-pašine braće sa sigurnošću prate do carskog saraja u Carigradu,
Makarije je, najverovatnije bio stričevič ili, u najmanju ruku, neki dalji
rod iz loze Sokolovića, koji će, zaključno sa Savatijem, postrižnikom
trebinjskog manastira i hercegovačkim mitropolitom, držati prestol Srpske
crkve do 1586. godine.
Motivi obnavljanja Pećke patrijaršije, kada se uzmu u obzir tadašnje
istorijske okolnosti, bez velikih napora, daju se naslutiti. Srpski suverenitet
je davno pre toga bio okončan, ali su se Srbi u svim nekadašnjim srpskim
zemljama, sa svojim vojnim potencijalima, uveliko nalazili u planovima
Osmanlija za njihove dalje iskorake prema zapadnim hrišćanskim zemljama
i Austriji. Uz to, u graničnim provincijama imperije je bio potreban mir.
Srbima je ponuđeno obnavljanje crkvenog organizma, koji će biti vezan
za Portu, koja će postavljati i odobravati srpske patrijarhe u Peći, a
sama Crkva biti podložna turskim zakonima. Međutim, za Srbe, kojima je
počelo da bledi sećanje na ranije kraljeve i despote, ovo je, na jedan
način, makar i prividno, bila zamena za izgubljeni državni mehanizam i
instrument za očuvanje verske i nacionalne samobitnosti, koji su se, zauzvrat,
morali plaćati lojalnošću padišahu u Carigradu.
Ne treba sumnjati da je svega ovoga, pa čak možda i namera Porte da pokuša
da ga iskoristi u tom smislu, bio svestan i sam Mehmed-paša Sokolović
koji je, igrajući vešto gambit između jednih i drugih, razmišljao korak
dalje, utirući na taj način puteve za širenje Osmanske imperije preko
njenih zapadnih granica. Njegova dela govore da u takvoj igri nije bio
neiskren ni prema jednim, ni prema drugima. Ipak, ostaće zabeleženo da
mu je, nepotističkom politikom u podeli visokih državnih funkcija i, napose,
postavljanjem ljudi svojeg soja na presto Pećke patrijaršije, zatim umerenom
i popustljivom politikom prema Srbima i Dubrovčanima, od kojih su ga ovi
zadnji držali za čoveka “njihove krvi i jezika”, uspevalo da za sve vreme
svoje duge vladavine čvrsto drži sve konce u svojim rukama, pa čak i onda
kada je morao da trpi žaoke svojih neprijatelja i protivnika.
Najveći od svih velikih osmanskih vezira Mehmed-paša Sokololović, koji
se na funkciji sadrazama, za vreme vladavine triju sultana, zadržao 14
godina, 3 meseca i 15 dana, sahranjen je u jednoj skromnoj zgradi na Ejubu
u Carigradu. Od jedne razrušene crkve u Kadirgi u Istanbulu, napravio
je džamiju, a širom imperije na mnogo mesta mnoga dela: džamije, medrese,
šadrvane, imarete, hanove, česme, mostove, hamame i mnoge druge građevine.
U svom rodnom selu, Mehmed-paša je još kao mlad dvoranin sagradio džamiju,
mekteb, musafir hanu, imaret, vodovod i česmu. Od svega toga, na najvećeg
od svih Sokolovića podseća jedino još njegova česma. Sokolović se, međutim,
svom rodnom kraju odužio tek kada se vinuo do najvećih državnih funkcija
i postao veliki vezir Porte. Kao uvod u najznačajnije arhitektonsko delo,
koje nosi pečat njegove narudžbine, ćuprije na Drini, u Višegradu se,
na desnoj obali Drine, 1566. pominje kao izgrađen njegov karavan saraj,
za kojeg Evlija Čelebija svedoči da je “velik kao tvrđava” i “da može
da primi do deset hiljada konja, kamila i mazgi”, “da ima lepo kupatilo
i česme s tekućom vodom i tri stotine dućana”.
“`Kameniti
han` u Višegradu, kao i imaret, gde će se hraniti radnici, koji su definitivno
porušeni 1914. godine, podignut je u vreme koje je neposredno prethodilo
utemeljenju Sokolovićevog mosta na Drini”, piše Radovan Samardžić. “To
su bili objekti koji će, neophodni putnicima, jednog dana sačiniti celinu
s mostom, ali bez kojih se gradnja ćuprije, godinama duga, nije mogla
započeti.”
Gradnja mosta, kojeg je u svom delu “Na
Drini ćuprija” zanavek ovekovečio Ivo Andrić, bila je poverena tadašnjem
prvom arhitekti carstva i, po mnogim ocenama, najvećem neimaru kojeg je
osmanska imperija ikada imala: Mimaru Sinanu, nekadašnjem hrišćaninu,
koji je prešao isti put kao i Sokolović, odavši se graditeljstvu u kojem
je iza sebe ostavio najznačajnija arhitektonska dela svoje epohe. Pogrbljeni
osamdesetogodišnji starac, duge, bele i neuredne brade započeo je bitku
sa zahuktalim vodama Drine 1571. Taj trenutak je hronostihom, koji je
kasnije uklesan na kamenoj ploči, zabeležio je sarajevski pesnik Nihadi,
a koji glasi:
"Podiže most kome na svetu ravna nema.
Nemoj reći da je propalo blago dato na ovako dobro delo."
Gradnja mostova, nije za Sokolovića bila samo puko premošćavanje zahuktalih
voda i spajanje nepristupačnih i dalekih obala. To je za njega bila simbolika
spajanja razdvojenih svetova i žila kucavica ekonomske moći imperije,
koja nije mogla imati tu moć bez prohodnih puteva. Još jedan takav most,
na Trebišnjici, kod Trebinja, podignut je zaslugom i u slavu Mehmed-paše
Sokolovića, između 1572. i 1574. godine. Pretpostavlja se da nosi potpis,
takođe velikog osmanskog arhitekte Hajrudina, čije je delo Stari most
na Neretvi u Mostaru.
BEOGRAD KAO MISIR
Sokolovića je u Beogradu novi sultan još jednom proglasio za velikog
vezira i ovaj grad će mu oduvek biti u posebnom sećanju, što je potvrdio
i izgradnjom velikog karavansaraja, koji je, kako je zabeležio Stefan
Garlah 1578, “već bio u funkciji”. Evlija Čelebija će 1660, nazivajući
Beograd zbog njegovog obilja “Misirom (Egiptom) Rumelije”, zabeležiti
da je u ovom gradu najznačajnija građevina Mehmed-pašin karavansaraj:
“On ima šezdeset prostorija na spratu i u prizemlju, sa odžacima, ognjištima,
stajama za kamile, s konjušnicama i dvorištima, a sazidan je od tvrdog
materijala kao kakva tvrđava. Ima gvozdenu kapiju. Njegovi vratari i noćni
čuvari svake večeri zalupaju u bubanj, pa onda zatvore kapiju.” Nad kapijom
je uklesan hronostih koji filozofski svedoči o prolaznosti vremena:
"Otišli su svi koji su konačili u ovom karavansaraju."
Ovi stihovi su dobili novu težinu, ali u drugom značenju posle austrijskog
osvajanja Beograda 1688, kada je karavansaraj nepovratno izgoreo.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|