RASPAD SFRJ
Socijalistička
Federativna Republika Jugoslavija je rekonstituisana na konferenciji AVNOJ-a
u Jajcu, (od 29. novembra do 4. decembra 1943.), dok su se pregovori sa
Kraljevskom Vladom u izgnanstvu nastavili. 29. novembra 1945. Federativna
Narodna Republika Jugoslavija je konstituisana kao komunistička zemlja
(takođe na zasedanju AVNOJ-a u Jajcu). Prvi predsednik posleratne Jugoslavije
je bio Ivan Ribar, a predsednik Vlade je bio
Josip Broz Tito. 1953. godine, Tito je postao predsednik, a 1974.
godine je proglašen za doživotnog predsednika.
Jugoslavija nije kao ostale države istočne i centralne Evrope izabrala
kurs zavisnosti od Sovjetskog Saveza, i nije bila član Varšavskog pakta
niti NATO-a, što ju je činilo specifičnom u odnosu na druge države. Upravo
zbog tog balansa između istoka i zapada, už ivala je visoki ugled u svetu.
SFRJ se graničila sa Italijom i Austrijom na severozapadu, Mađarskom i
Rumunijom na severu, Bugarskom na istoku i Grčkom i Albanijom na jugu.
Zapadni deo republike je izlazio na Jadransko more.
1.1. Raspad SFRJ
Raspad SFRJ obeležen je nizom nasilnih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije
od 1991. do 2001. Ratovi se odlikuju žestokim etničkim sukobima između
naroda bivše Jugoslavije, uglavnom između Srba sa jedne i Hrvata, Bošnjaka
ili Albanaca sa druge, ali takođe i između Bošnjaka i Hrvata u Bosni i
Hercegovini i Makedonaca i Albanaca u Makedoniji. Ovi sukobi su imali
svoje političke, etničke, ekonomske i religijske korene.
O uzrocima raspada Jugoslavije ne postoji čvrst konsenzus, kao ni o datumima
kada je taj proces započeo ni završio. U formalnom smislu raspad Jugoslavije
je započeo 25.06.1991. kada su Slovenija i Hrvatska jednostrano proglasile
nezavisnost, a završio
27.04.1992. kada su Srbija i Crna Gora - preostale članice Jugoslavije
proglasile novu državu pod nazivom Savezna Republika Jugoslavija.
Generalno raspad SFRJ je okončan Dejtonskim sporazumom a od SFRJ je nastalo
5 novih država: Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Bosna i Hercegovina i
Savezna Republika Jugoslavija.
Savezna Republika Jugoslavija je 4. februara 2003. preuređena i preimenovana
u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, a nakon referenduma 21. maja 2006.
Crna Gora je postala nezavisna država i 3. juna 2006. proglasila zvanično
nezavisnost.
Rezultat ratova u bivšoj Jugoslaviji je imalo za posledicu osiromašenje
velikog dela Jugoslavije, masovne ekonomske poremećaje i stalnu nestabilnost
na područjima gde se vodio rat.
1.2. Uzroci raspada
Uzroci raspada SFRJ se ogledaju u sledećim problemima:
- ekonomska kriza
- drevna etnička mržnja među jugoslovenskim narodima
- nacionalizam
- kulturalne razlike među jugoslovenskim narodima
- promene u međunarodnoj politici
- uloge raznih ličnosti u stvaranju i razaranju SFRJ
- predmodernim karakterom jugoslovenske države (carstvo, a ne nacionalna
država)
- strukturalno-institucionalni razlozi
Postoje brojna misljenja da je raspad SFRJ bio prouzrokovan (bar delimično)
ekonomskom krizom . Ne treba zaboraviti da je u toku čitave decenije,
od 1980. do 1990. godine, ekonomski rast u SFRJ bio nula, imali smo potpunu
stagnaciju društvenog proizvoda. To je bilo praćeno visokom nezaposlenošću,
naročito među mladima (isti problem koji je postao jos izraženiji u sadašnjoj
Srbiji). I na kraju, političkom imobilizmom, jer se sistem koji je SFRJ
nasledila posle Titove smrti pokazao nesposobnim da ekonomske i političke
probleme rešava na bilo koji način, sem nasilnog.
2. INVESTICIONA POLITIKA KAO UZROK EKONOMSKE KRIZE
Dobar deo investicija SFRJ, od 1945-1989 godine, finansiran je iz sredstava
stranog porekla.
Priliv stranih sredstava , bez obzira na njihov oblik, zamagljuje stvarne
privredne performanse i stvara privid efikasnosti institucionalnih uslova
i okolnosti u kojima se one realizuju. Unilateralni transferi kao izvori
dopunske akumulacije, omogućavaju realizaciju viših stopa privrednog rasta.
Međutim, privreda se tokom vremena, takvim uslovima institucionalno prilagodila
i uz ekstenzivnu, nedovoljno selektivnu razvojnu strategiju postala preterano
zavisna od stranih sredstava. Tako je jugoslovenska privreda tokom sedamdesetih
i osamdesetih godina funkcionisala zahvaljujući kontinuiranom prilivu
inostranih sredstava. Tek je odluka Međunarodnog monetarnog fonda iz 1979.
godine o obustavljanju daljih kreditnih aranžmana SFR Jugoslaviji do dogovora
o servisiranju nastalog duga jasno pokazala da sredinom sedamdesetih godina
SFRJ ulazi u dugi interval privredne depresije i stagnacije.
Tadašnja ekonomska kriza se tokom godina uz sve nedovoljne i neuspešne
pokušaje stabilizacije i strukturnog reformisanja privrede, širila i produbljiovala
sa konačnim ishodom u nasilnom raspadu zemlje i građanskom ratu.
Krivica ne može biti u obimu investicija u aktivnoj investicionoj politici
već u efikasnosti investicija, odnosno u načinu njihove upotrebe.
Razlog za nisku efikasnost treba traziti i u neodgovarajućoj strategiji
razvoja . Tu su značajna sledeća tri elementa:
- Nedostajala je odgovarajuća koordinacija vitalnih investicionih
odluka i optimalne strategije jugoslovenskog razvoja
- Nepostojanje jasno definisanih razvojnih pravaca uz prisustvo tehnokratskih
tendencija i odbacivanja ekonomske logike
- Izostala je optimalna kombinacija raspoloživih faktora. Umesto da se
više koristi radna snaga kao obilan i ralativno jeftin faktor, mi smo
se u investicionoj politici opredelili za angažovanje skupog i oskudnog
kapitala.
Preduzimanjem Privredne reforme sredinom 1965. godine, načinjen je jedan
od ključnih koraka u pravcu izgradnje novog privrednog sistema koji odgovara
tržišnom privređivanju.
Tabela 2. Instrumenti za obezbeđivanje sredstava za investicije u prioritetne
sektore (1981-1984)
3. STRUKTURNI PROBLEMI JUGOSLOVENSKE PRIVREDE
Rrivredni razvoj SFRJ našao se na stranputici već u šezdesetim godinama
, kada je opozvan petogodisnji plan 1961-1965, koji je trebalo da poveća
zajedničke jugoslovenske investicije u sirovinsko-energetski sektor u
Srbiji i kada je izvedena poznata "Reforma 65", koja je u politici
razvoja imala, navodno, "dva strateška promašaja". Prvi je da
je isla na "intenziviranje" proizvodne strukture ( veću upotrebu
tehnologije i kapitala, umesto većeg zapošljavanja), a drugi je "očekivanje
da će porast realnog ličnog dohotka, bez preduzimanja drugih mera, biti
snažan pokretač rasta produktivnosti rada i proizvodnje po uzoru na razvijene
zemlje.
Tada se formirala i odgovarajuća filozofija razvoja. Njenu suštinu čine
sledeći momenti:
- prenošenje naglasaka na ubrzano razvijanje prerađivačkih grana industrije
- u potrošnji se vidi glavna motorna snaga razvoja
- ubrzana ekspanzija prerađivačkih grana trebala je da omogući rešavanje
platnobilansnih problema, da unapredi izvoz i time osigura dovoljno velik
uvoz sirovina i drugih elemenata proširene reprodukcije
- privreda je tako trebala biti pošteđenja značajnijih ulaganja u sirovinske
i druge grane primarne proizvodnje
Razvoj naših prerađivačkih kapaciteta zasnivao se ne samo na uvozu opreme
i tehnologije, već i na pretežnom uvozu skupih primarnih proizvoda i poluproizvoda
upravo iz razvijenih industrijskih zemalja. To je, između ostalog bio
jedan od razloga da je takva proizvodna orijentacija bila nedovoljno uspešna
i da je vremenom rađala sve teže probleme sa kojima se suočavala privreda
i njen budući razvoj.
Koncepcija privrednog sistema i na njemu zasnovana proizvodna orijentacija
pokazali su ubrzo svoje krupne nedostatke. Doveli su do usporavanja tempa
privrednog razvoja , do rasta otvorene nezaposlenosti i velikih porenećaja
u strukturi industrijske proizvodnje. Poremećaji se izražavaju u oskudici
industrijskih sirovina i drugih proizvoda za industrijsku reprodukciju
i njihovom velikom uvozu. Strukturni poremećaji dvostruko pogađaju trgovinski
i platni bilans.
Brojni strukturni problemi jugoslovenske privrede nisu samo izraz strukturne
disproporcije između industrije i poljoprivrede, već i disproporcija unutar
privrednih grana , kapitalno-intenzivnih i radno-intenzivnih ulaganja,
građevinskih radova i opreme itd.
Navedeni (i drugi) strukturni problemi jugoslovenske privrede sintetički
se izražavaju kroz visok stepen njene neefikasnosti i nizak stepen spoljne
konkurentnosti i svedoče o nizu strategijskih grešaka.
4. INOSTRANA ZADUŽENOST
Povćanje proizvodnje koje jugosluvenska privreda ostvaruje ima svoj izvor,
pre svega, u ekspanziji investicione i drugih oblika potrošnje, u visokom
platno-bilansnom deficitu i u brzom porastu stepena zaduženosti zemlje
u inostranstvu. Spoljnji dugovi SFRJ iznosili su 1976. godine 7,9 milijardi
$, da bi u 1982. dostigli 20 milijardi $. Problem spoljnog duga je posebno
značajan zbog politike zaduživanja koja nije bila u funkciji razvoja,
već u funkciji zadovoljavanja unutrašnje tekuće potrošnje. Krajem sedamdesetih
godina u velika zaduženja, ograničava se uvoz i smanjuje potrošnja. U
uslovima visoke uvozne zavisnosti privrede dolazi do pada stope rasta
proizvodnje i konkurentnog izvoza i daljeg ograničavanja uvoza repooducionog
materijala od koga zavisi sama proizvodnja.
U periodu 1979-1983., dolazi do jenjavanja stope privrednog rasta, zahuktavanja
inflacije i visoke spoljnje zaduženosti. Nedovoljna kretanja produktivnosti
rada ukazuju i na neracionalnu upotrebu radne snage, kao faktora proizvodnje,
i na opadajuću efikasnost proizvodnje.
ZAKLJUČAK
Sve do Titove smrti 1980. i pored protivrečnosti Jugoslavija je kako
na političkom tako i na ekonomskom planu bila relativno stabilna i prosperitetna,
srednje razvijena zemlja. Njena politička stabilnost počivala je na neprikosnovenoj
ulozi i autoritetu J. B. Tita, dok je na ekonomskom planu više počivala
na inostranim kreditima, nego na stabilnoj i razvijenoj ekonomiji. Upravo
zbog toga dolazi do porasta standarda i iluzije prosperiteta.
Osamdesetih godina Jugoslavija je svrstana među 17 najvećih svetskih
dužnika. Naročito veliki skok u zaduživanju napravljen je u periodu 1975-1980,
kada je dug sa 5,8 porastao na 15,5 milijardi dolara. Samo u 1986. za
servisiranje ovog duga Jugoslavija je platila oko dve milijarde dolara.
Karakteristično je i to da je ideološka dogma vodila rukovodstvo Jugoslavije
i u ekonomskoj politici. Izgradnja zemlje “socijalističkog blagostanja”
podrazumevala je pravljenje industrijskih objekata tamo gde im nije bilo
mesto i zapostavljanje prirodnih resursa.
LITERATURA
[1] TATJANA ĐURIĆ-KUZMANOVIĆ, Ekonomika razvoja i tranzicije, 2001.
[2] ILIJA ROSIĆ, RADOVAN TOMIĆ, Nacionalna ekonomija, 2007.
[3] sh.wikipedia.org
[4] www.cri.hr
[5] www.nedimsejdinovic.com
[6] www.ekfak.kg.ac.co.yu
[7] www.aimpress.ch
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|